Šta od svoje ličnosti i pojave, mišljenja i reči selektujemo za druge i u kojoj meri se izmeštamo iz svoje suštine i istine?

Danas svi govore o sreći i osmesima kao imperativu u načinu ponašanja i odnosima prema okolini. Pa i ako nam nije do toga, važno je da zračimo i veštački proizvodimo zadovoljstvo i kao što rekoh sreću. To je ,valjda, ulaznica za određeno društvo.

Složiću se da je uvek prijatnije biti u društvu lepo raspoložene osobe, ali i složićete se da to stanje nije konstantno moguće (osim ako je u pitanju neki poremećaj).

I onda, ako smo imali loš dan, primili strašnu vest ili nešto slično tome, a pri tom smo od onih koji nemaju kapacitet za osmeh u tragičnom trenutku, gubimo li tada akreditaciju za preporučeno društvo? Rekla bih….da.

Forma u koju sebe pakujemo da bismo se prezentovali ili prodali drugima samo je segment našeg bića, najčešće lažan ( dobro…sa pomalo istine) . Dajemo ljudima ono što traže, pričamo im ono što žele da čuju. Ali, gde smo tačno mi tada?

Prava istina o čeveku i njegova suština je ono što se ne daje drugima. Suština uvek leži u nekom zatamnjenom kutku. To su skrivena osećanja, želje,maštarenja,planovi.

Pitam se da li je onaj ko odškrine svoja tajna vrata ludo hrabar i pun samopouzdanja ili možda glup….?

Zaključiću: vežbajmo pozitivnost, lepršavost, zadovoljstvo i osmeh. To je lepo i za nas i za druge.

Ali i zaključiću: ne bežimo od svoje suštine koliko god to nekome smetalo.

Čovek ima vrednost dok je autentičan, jedinstven i ako je od sebe napravio paket od istine iza zatamnjenih vrata ukrašen mašnom vesele boje.